Evo su nan u školu došli i najpoznatiji slatinski kuvar Marin Nakir, zvani Taso i njegov prijatelj Špiro Skoko. Oba vole spremat domaću spizu, vole i jist, a naučili su nas kako spremit tripice i usput nan ispričali puno lipih štorija iz vrimena kad su bili dica.
„Kakva je ovo škola di se samo ji?“ – pitaju neki učenici u prolazu, a barba Špiro im spremno kazuje: „Uveli smo Kuvarstvo u školu.“ Pa to bi bilo baš lipo učenje i druženje. Ko zna, možda i bude tako.
Uglavnom, naši gosti su sve donili sa sobon, a nešto su usput i zaboravili pa su se morali vraćat recimo, po glavni sastojak tripice, a u susida su išli i po sol i papar. Ali nećemo in zamirit, biće da su se malo pripali kamera i slikavanja. Barba Taso je bija zadužen za kuvanje, a barba Špiro za štorije, rekli bi danas „za odnose s javnošću“.
U veliku teću na maslinovo uje su stavili narizanu kapulu, pancetu i pršut da se šufigaju. Naš Nikola miša, a barba Špiro ga opominje: „Nemoj držat kuvaču ka penkalu“, usput smanjuje plin i nastavlja: „Samo vrti, vrti. Masnoće će se iscidit. Bitno je mišat.“ Onda dodaju nasickani bili luk. Stalno triba mišat dok kapula ne uvene. E kako je to trajalo neko vrime, doša je red na prvu štoriju.
Njih dva su odili skupa u školu. Bilo ih je 25 u razredu i nisu mogli svi stat u staru školsku zgradu, nego su išli u Bratsku kuću. I sićaju se da su imali marendu u školi. Teta Dome in je spremala marendu, tamo di je sad radiona od meštra, dobili bi u potić malo čaja ili bile kave, žuti sir ili malo marmelade na kruvu. Teta Dome bi in probužala kartončić za taj dan, da se zna da su bili u školi i jili.
Već je dobro zavonjalo po dvoru, pa privučen lipin vonjen dolazi barba Ivo Dorić. I on je iša s njima u školu. Sitili su se kako je na dilu škole koji je napravljen kasnije, prije bija vrtal. Imali su Poljoprivrednu zadrugu, tu su sadili patadu, salatu, kupus i prodavali. A od šoldi koje su zaradili, išli su na ekskurziju. Pofalija se barba Špiro da je bija na Bohinjsko jezero i u Zagrebu. To su in bile slobodne aktivnosti, a nekad bi došli i popodne, kad je tribalo više radit. A u šufitu su imali tehnički, priskakali priko onih greda. Sićaju se kako su radili jedrilice, na nesriću, njihove nisu uspile zaplovit. Barba Špiro je bija dva puta na državnom natjecanju Mladih tehničara u ondašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu i u Puli. Sve je zna o traktorima, o dvotaktnin motorima, odija je kod susida da ga nauči kako se navrću loze. I dobar je bija.
Raspričali se oni, a usput, paze i na teću. Stavljaju kožice od pancete i kažu: „Di prasac nije ugazija, ne triba ti jist.“ Dodaju i malo konšerve, a naši Roko i Vice su se ponudili ogulit patadu i izrizat je na fitice. Sad dodaju lipo očišćene i narizane tripice. Potriba je stalno mišat, da se ne zalipi. Imamo mi u školskon vrtu lovora, pa su išli ubrat koji list, da spiza malo lipše zavonja. I dok se tripice šufigaju, nastavljaju se štorije.
Ne znan, jeste li znali odakle nadimak Taso? E pa u ono vrime najvažnije je bilo, nakon škole, brže sve napisat i izać vanka igrat na balun. Nije bilo mobitela ka danas. A bija je tada jedan poznati nogometaš, zva se Tasić. Pa bi barba Marinov otac gleda svoga sina kako igra balun i govorija: „ A vidi moga Tasića!“ – i tako je za cili život osta Taso.
Danas su barba Špiro i barba Taso najbolji prijatelji, a nekad su bili dva suprotna klana. Barba Špiro je bija donjaski, a barba Taso gornjaski. Granica je bila ulica u kojoj je živija Taso, a kuća mu je s live strane ulice, pa bi on triba pripast donjaskin, ali nije tija. Tija je uvik bit gornjaski, jer su tamo bili jači igrači – nogometaši, a bili su i bolji pivači. Kažu, bili su ozbiljni protivnici i rivali tada. A posli su to zaboravili.
Dok se sićaju kako in je bilo lipo, dodaju goveđi temeljac, kojega je barba Taso, ka pravi kuvar, pripremija dan prije i donija. Sad triba još malo kuvat i onda dodaju patadu koju su pripremili Roko i Vice. Jer od čega ćeš se najist, ako nema patade?
Lipo vonja, miša se, a barba Špiro nastavlja: „Znate li vi da je struja u Slatine došla 1961.? A mi smo gledali kino prije toga – na agregat. Imali smo i litnje kino, stavili bi veliki lancun umisto platna i gledali filmove. Imali smo i lokalni bend koji nas je zabavlja. A kad bi neko iša u vojsku, dan prije bi počastija prijatelje, a oni bi obavezno izabrali jedan lakši brod u portu i priko noći ga primistili na drugo misto. I sve pitare isprid kuća po cilon selu razmistili i zaminili.“ Vidimo, svašta su činili, pa ih pitamo jesu li se ljudi ljutili na njih. Kaže barba Špiro da jesu, samo nisu oni ča su imali ćeri za udaju. A onda bi tin curama pivali serenade ispod prozora.
Sad bi barba Špiro i zapiva, ali Taso ga prikida: „Patada je gotova, dodat ćemo malo soli i papra i pešt – isickanu slaninu od pršuta, luk i petrusimul. Triba dodat malo začina, jer same tripice neće dat gušt.“ A barba Špiro nastavlja: “Najbitnije je na kraju, triba provat, malo uzet žlicon, propuvat, moremo i oči zatvorit. Još malo da izvrije voda i dobro je. Sve se ćuti, panceta, koža, sad još i pešt.“
I tripice su gotove. Naš Nikola, koji je cilo vrime pratija šta se događa, reka je: „Ja ću probat pijat da ne uvridin Tasu, a onda ću doma jist ča mi je mater spremila.“ Nije baš veliki obožavatelj tripica, ka ni većina učenika, ma isto je bilo onih koji su izili i dva pijata. I mogu van reć da su stvarno bile za prste polizat.
Fala barba Špiru i barba Tasi šta su nas naučili kuvat tripice, a ako van nije sve jasno, morete pogledat video ricetu.
Glavni kuvar: barba Marin Nakir zvani Taso
Pomoćnik i kazivač štorija: barba Špiro Skoko
Pomoćni kuvari i kušači: učenici OŠ Slatine